Samopovređivanje




Samopovređivanje se definiše kao nanošenje povreda sebi dovoljno ozbiljnih da dovode do oštećenja tkiva ili do tragova na koži koji ostaju vidljivi nekoliko sati. Najčešći oblik samopovređivanja je sečenje oštrim predmetima, dok su nešto ređi oblici paljenje, udaranje glavom ili grebanje. Ovo su samo neki od oblika, u praksi se sreće i udaranje ili bičevanje sebe, čupanje kose i slično. Iako može biti upadljivo i dramatično, samopovređivanje se češće odigrava u tajnosti i praćeno je osećanjem stida zbog koga osoba pokušava da što bolje sakrije sve tragove na sebi. Zbog toga tragove povreda nije uvek lako primetiti i dešava se da niko od ukućana niti bliskih prijatelja ni ne sumnja da se osoba samopovređuje.

Ovo veoma opasno ponašanje, ma koliko bizarno delovalo, ipak nije retko onoliko koliko se pretpostavlja. Često se ljudi koji ne umeju da na drugi način izađu na kraj sa jakim preplavljujućim osećanjima istih oslobađaju tako što povređuju sebe. Ipak, činjenica da je veoma učestalo ne sme umanjiti značaj i ozbiljnost ovog problema koji, ukoliko se pravovremeno ne otkrije, može dovesti i do fatalnih posledica.

U centru ovog problema najčešće se nalazi psihički bol koji osoba oseća i koji ne ume da ispolji niti kanališe na bilo koji drugi način osim nanošenjem fizičkih povreda sebi. Preplavljenost negativnim osećanjima prekida se time što se izaziva fizički bol koji u tom trenutku osoba doživljava kao spas i olakšanje. U nekim drugim slučajevima, osoba nanosi sebi povrede ne da bi se spasila prejakih osećanja, već da bi uspela da probudi bilo kakvo osećanje u sebi. Osećaj otupelosti i mrtvila može biti nepodnošljiv baš kao i osećaj preplavljenosti osećanjima, te je fizički bol i u ovom slučaju za osobu trenutni spas. Vidimo da uzroci mogu biti različiti, ali je zajedničko svima koji se samopovređuju to da je ovakvo ponašanje samo simptom nečega što osoba u sebi preživljava i bez čijeg razrešenja se ne može ni prekinuti ciklus samoozleđivanja. Pre nego što pređemo na dalju analizu onoga što stoji u pozadini samopovređivanja, neophodno je da odbacimo neke od ustaljenih mitova o ovom problemu. Ova česta pogrešna uverenja mogu biti otežavajući faktor u pokušajima da se pomogne osobi za koju se sumnja ili je već otkriveno da se samopovređuje.


U centru ovog problema najčešće se nalazi psihički bol koji osoba oseća i koji ne ume da ispolji niti kanališe na bilo koji drugi način osim nanošenjem fizičkih povreda sebi. Preplavljenost negativnim osećanjima prekida se time što se izaziva fizički bol koji u tom trenutku osoba doživljava kao spas i olakšanje. U nekim drugim slučajevima, osoba nanosi sebi povrede ne da bi se spasila prejakih osećanja, već da bi uspela da probudi bilo kakvo osećanje u sebi.


-Mitovi o samopovređivanju


Mit Samopovređivanje je samoubilački akt.

Iako se zaista dešava da samopovređivanje dovede do smrti, ovakvi primeri su izuzeci. U najvećem broju slučajeva ljudi koji se samopovređuju ne žele da zaista i umru. Čak naprotiv, samopovređivanje je često način borbe sa problemima i neprijatnim osećanjima, a sve to u svrhu daljeg nastavka života.


Mit Ljudi koji se samopovređuju imaju neki psihički poremećaj.

Neki od psihičkih poremećaja mogu biti praćeni i samopovređivanjem, ali to ipak ne znači da svi ljudi koji se samopovređuju nužno pate i od nekog poremećaja. Često se, nakon neke traume, preplavljeni osećanjima sa kojima ne umeju da se izbore, ljudi istih oslobađaju kroz sapmopovređivanje.


Mit Samopovređivanje je zapravo privlačenje pažnje.

Ovakav stav je veoma čest, ali ujedno i veoma opasan jer umanjuje značaj problema koji stoje u pozadini samopovređivanja. Iako je moguće, pogotovo kod tinejdžera, da se povrede nanose kako bi se privukla pažnja, samopovređivanje se ipak češće obavlja u tajnosti i osoba se ovog svog ponašanja zapravo stidi i želi da ga što bolje prikrije.


-Zašto se ljudi samopovređuju?


Kao što je već rečeno, ovakvo ponašanje može biti posledica javljanja prejakih osećanja koje osoba ne može da podnese ili sa druge strane nesposobnosti osobe da oseti bilo šta. Jačina osećanja koja dovode do ovakvog ponašanja varira od osobe do osobe i ono što je ključno jeste da ona sa njima ne ume da se nosi. Moguće je da su osećanja prejaka i da fizički bol omogućava oslobađanje od njih. Takođe se dešava da olakšanju doprinosi i uverenje osobe da je nanošenjem fizičkih ozleda sebi učinila emotivni bol realnijim. Ukoliko ne ume da kanališe sopstvena osećanja, onda kada ona postanu jača, osoba je zatečena u vrtlogu različitih osećanja, pri čemu nijedno od njih ne može da diferencira, niti sebi jasno predstavi. Fizičkim ozleđivanjem, na neki način, ona ih konkretizuje na veoma primitivnom nivou i daje im realitet.        Sposobnost za kanalisanje osećanja razvija se u ranom detinjstvu i za njen adekvatan razvoj je od značaja, pre svega, odnos sa majkom. Ona je ta koja za dete kanališe osećanja u najranijem detinjstvu i koja ga uz pomoć empatije obučava za život u kome se osećanja kanališu te nisu preplavljujuća. Kada je dete veoma malo, nužno je da u nekim trenucima oseti da je preplavljeno osećanjima jer nije naučilo ni njihovo pravo značenje niti načine na koje bi ih se moglo osloboditi. Na primer, glad se u najranijem detinjstvu doživljava kao izražena neprijatnost u stomaku koja stvara tenziju, a majčin je zadatak da to prepozna, smiri dete i nahrani ga kako bi naučilo značenje te neprijatnosti i načine oslobađanja od iste. Ipak, ukoliko majka ne reaguje adekvatno na dete ono nikada neće naučiti kako da prihvati neprijatna osećanja, te će ići kroz život često preplavljeno njima i bez znanja o tome kako ih kanalisati. Takva osoba traži trenutna i brza rešenja za oslobađanje od osećanja sa kojima ne zna šta bi činila. Jedan od načina za to jeste i nanošenje ozleda sebi.

Drugi razlog koji smo naveli tiče se opšteg osećaja otupelosti koje je često u depresivnim epizodama, kada osoba veruje da nije više sposobna za bilo kakva osećanja. Samopovređivanje može biti i posledica straha od nekih većih povreda. Osoba sebe uverava da je time što je sebi nanela povrdu sprečila neku mnogo veću ozledu. Ovako izazvano samopovređivanje je u tesnoj vezi sa osećajem kontrole nad sopstvenim telom koji je inače slab kod ovih osoba. Još jedan čest uzrok ovog ponašanja je i samoprezir. Posebno je često kod osoba koje su imale predistoriju emotivnog fizičkog ili seksulanog zlostavljanja u detinjstvu. Žrtve zlostavljanja često sebe optužuju za ono što im se desilo što dovodi do tako jakog osećaja krivice da dobijaju potrebu za kažnjavanjem sebe.



Ovakvo ponašanje može biti posledica javljanja prejakih osećanja koje osoba ne može da podnese ili sa druge strane nesposobnosti osobe da oseti bilo šta. Samopovređivanje može biti i posledica straha od nekih većih povreda. Osoba sebe uverava da je time što je sebi nanela povredu sprečila neku mnogo veću ozledu. Još jedan čest uzrok ovog ponašanja je i samoprezir. Posebno je često kod osoba koje su imale predistoriju emotivnog fizičkog ili seksulanog zlostavljanja u detinjstvu.



Str. 2

-Karakteristike osoba koje se samopovređuju


Među osobama koje su sklone samopovređivanju postoje različite strukure ličnosti sa najrazličitijim karakteristikama, ali se ipak mogu prepoznati neke osobine koje se u ovoj populaciji sreću češće nego kod ostalih ljudi.

Jedna od tih karakteristika jeste magijsko mišljenje koje se kod njih ogleda u  verovanju da fizičke rane čine emotivni bol realnijim ili da ukoliko povrede sebe time sprečavaju neko drugo, ozbiljnije povređivanje.

Ove osobe su, takođe, često povučene i retko otvoreno ispoljavaju svoja osećanja. Neretko dolaze iz porodica u kojima otvoreno ispoljavanje osećanja nije ni bilo dozvoljeno.. U mnogim porodicama je deci često zabranjeno da ispolje negativna osećanja kao što su bes ili ljutnja, te tako nikada ni ne nauče šta da rade sa jakim negativnim osećanjima i kako da ih kanailišu.

Često se uz samopovređivanje otkriva da osoba ima i neki poremećaj kao što je opsesivno kompulsivna neuroza, zlouoptreba različitih supstanci ili poremećaj ishrane. Ovi poremećaji su najčešći pratioci samopovređivanja zbog toga što se u svakom od njih veliki deo zasniva na problemu koji osoba ima u vezi sa kontrolom. Svaki od ovih poremećaja, kao i samopovređivanje, može  predstavljati pokušaj osobe da uspostavi neku vrstu kontrole nad sopstvenim životom, telom i osećanjima. 

Kod osoba sklonim samopovređivanju čest je i nedostatak adekvatne socijalne podrške. Neadevatno socijalno okruženje može biti  posledica razvoda ili nekog tragičnog događaja u životu osobe nakon koga je njena ranija socijalna mreža narušena ili pak posledica povlačenja u sebe usled stida zbog samopovređivanja.


-Kako prepoznati samopovređivanje ?


Ponekad je veoma teško prepoznati ovaj probelm jer osobe koje sebi nanose povrede često se toga stide i osećaju krivicu, te pokušavaju da sakriju ožiljke i neretko su u tome veoma uspešni. Ipak, postoje neki znaci upozorenja koje porodica i bliski prijatelji mogu da primete te i pomognu u traženju stručne pomoći.

Ožiljci. Najupadljiviji znak je naravno postojanje rana koja osoba ne ume najbolje da objasni. Rane, najčešće u vidu posekotina, modrica ili opekotina od cigarete, najčešće se nalaze na zglobovima, rukama, butinama ili grudima.

Znaci depresije, neraspoloženje, plačljivost, nedostatak motivacije i gubitak energije takođe mogu ukazivati na samopovređivanje.

Česte nezgode. Osoba objašnjava rane svojom trapavošću i nespretnošću te navodi stalno neku novu nezgodu.

Promene u režimu ishrane. Osobe sklone samopovređivanju često imaju i problema ili barem nekih specifičnosti i neuobičajenih navika koje se tiču ishrane. Oni često jedu u tajnosti ili menjaju telesnu težinu. Gubitak težine ili naglo debljanje mogu biti povezani sa samopovređivanjem jer je ono što stoji u pozadini samopovređivanja veoma slično onome što vodi poremećajima ishrane.

Pokrivanje odećom. Stil oblačenja je takav da osoba, bez obzira na vremenske prilike, stalno nosi duge rukave i pantalone, naravno u cilju prikrivanja ožiljaka.


-Samopovređivanje kod tinejdžera


Samopovređivanje na tinejdžerskom uzrastu je veoma učestalo i čak je u nekim tinejdžerskim krugovima prestavljeno kao socijalno prihvatljivo. Nije retkost da se u njihovim krugovima otvoreno razgovara o tome, pa čak i da se to čini u društvu. Ovo je, kao i sama specifičnost ličnosti u ovom periodu razvoja, razlog zbog koga je samopovređivanje na ovom uzrastu često drugačijeg karaktera u odnosu na ono kod odraslih. U ovom periodu života dolazi do naglih promena na telu koje često nisu usklađene sa psihičkim razvojem. Tinejdžer je iznenađen svim ovim promenama i često ima problema sa njihovim prihvatanjem. Otpor prema telesnom je često veoma jak i samopovređivanje predstvalja vid odbijanja da se prihvati novo telo.


Samopovređivanje na tinejdžerskom uzrastu je veoma učestalo i čak je u nekim tinejdžerskim krugovima prestavljeno kao socijalno prihvatljivo. Nije retkost da se u njihovim krugovima otvoreno razgovara o tome pa čak i da se to čini u društvu. Ovo je, kao i sama specifičnost ličnosti u ovom periodu razvoja, razlog zbog koga je samopovređivanje na ovom uzrastu često drugačijeg karaktera u odnosu na ono kod odraslih.


Tinejdžerski dani su takođe i dani buntovništva, te je moguće da se tinejdžer okrene samopovređivanju, najčešće nanošenju posekotina, kako bi izrazio svoj bunt i šokirao okruženje. Šok koji sečenje izaziva zapravo ima funkciju dokazivanja nezavisnosti i uliva tinejdžeru osećaj da sam ima kontrolu nad svojim životom. U vezi sa potrebom za nezavisnošću kod tinejdžera su i česti problemi koji se javljaju u odnosima sa svim figurama autoriteta, roditeljima, nastavnicima  i slično. Bes prema roditeljima je skoro po pravilu prisutan u nekom trenutku i, ukoliko je intenzivniji, moguće je da u nekim slučajevima dovede i do samoozleđivanja i to isključivo u svrhu povređivanja drugih. Bol koji tinejdžer pritom oseća za njega je mala cena koju plaća kako bi se osvetio roditeljima. U ovim slučajevima, kada je uzrok samoozleđivanja bes prema roditeljima ili izazivanje šoka, samoozledjivanje se, ukoliko se ne dešava često, može prekinuti radom na odnosu sa roditeljima. Takođe se na ovom uzrastu samoozleđivanje može javiti i na nivou eksprimenta jer je to nešto o čemu se često priča u vršnjačkoj grupi. U tom slučaju se ono dešava samo jednom, a zatim se prestaje, i ugavnom nisu potrebne nikakve intervencije

       Ipak, ukoliko samoozleđivanje ne prestane spontano, ma kojim od navedinih razloga ono bilo izazvano, neophodno je potražiti stručnu pomoć koja, kao i kod odraslih,  podrazumeva prolazak kroz psihoterapijski tretman.



-Šta ukoliko postoji sumnja da se neko iz bliskog okruženja samopovređuje


Prva reakcija koju svi doživljavaju onda kada se rodi sumnja da se neko njima blizak namerno samopovređuje jeste šok. U cilju što bržeg prevazilaženja početnog šoka preporučljivo je što bolje se informisati o mogućim uzrocima i načinima za prevazilaženje ovog problema. Prikupljanje literature i razgovori sa stručnjacima će takođe pomoći i u prevazilaženju zbunjenosti, pa i osećaja krivice koja se u ovim trenucima često oseća. Ljudi koji posumnjaju da se neko od njihovih ukućana ili blizak prijatelj samopovređuje često osećaju krivicu smatrajući da nisu obarćali dovoljno pažnje na tu osobu i da je trebalo da ranije primete znake koji su ukazivali na problem. Tek u razgovoru sa stručnjakom oni otkrivaju da se smopovređivanje uglavnom vešto prikriva i da nije bilo načina načina da isto otkriju sve dok nije postalo upadljivije.

       Kada uspeju da prevaziđu sopstvena negativna osećanja u vezi sa ovim problemom, sledeći zadatak bliskih ljudi iz okruženja jeste pružanje podrške osobi koja se samopovređuje. Oni treba da uvere osobu da su tu za nju i da se trude da je što bolje razumeju. Pogrešan pristup ovom problemu jesu zabrane i ubeđivanja da se prestane sa samopovređivanjem. Koren problema je emotivne prirode i samo radom na tom emotivnom problemu je moguće zaustaviti samopovređivanje, a ne ubeđivanjem i objašnjavanjem da je samopovređivanje neprihvatljivo.

Takođe je potrebno i ohrabrivati osobu da slobodno ispoljava jake emocije, čak i onda kada su negativne. Pored toga, ljudi iz okruženja bi trebalo da pomognu u traženju adekvatne stručne pomoći, kao i da ohrabre osobu da se upusti u psihoterapijski rad na sebi. Na kraju, oni moraju biti spremni i sami na određene promene koje će, ukoliko osoba počne da radi na sebi i prevazilazi sopstvene probleme, nužno početi da se javljaju. Promene koje su nužne kako bi se problem prevazišao odnose se najviše na samu osobu, ali isto tako i na njeno okruženje i ustaljene obrasce komunikacija u porodici i krugu bliskih prijatelja.

Lečenje ovog probema nije jednostavno, niti može doći naglo. Kao što se u slučaju raziličitih zavisnosti još dugo nakon prestanka dešava da osoba oseti potrebu za ponovnim uzimanjem supstance, tako se i kod osoba koje su bile sklone samopovređivanju dešava da, u trenucima preplavlenosti osećanjima, dobiju potrebu za samopovređivanjem. Svaki takav trenutak je za njih nova bitka sa sobom koju moraju da dobiju kako bi došlo do potpunog izlečenja. Ipak, vremenom je moguće postići izlečenje koje podrazumeva potpuno nove načine nošenja sa emocijama.


Dragana Miletić