Strana 1


Zašto se ponekad osećamo kao dete?



Kako nastaju psihološki mehanizmi odbrane?

Čovek je živo biće, i kao takav, iako je u mnogim stvarima na neki način superiorniji od ostalih, u nekim drugim i dalje poseduje identične odlike kojih se nije oslobodio tokom svoje evolucije. Postoje neka osećanja koja se javljaju kod svih živih bića, poput straha, za koje se pretpostavlja sa u osnovi imaju adaptivnu funkciju. Kao što je verovatno već poznato, osećanje straha izaziva određenu fiziološku reakciju u organizmu, osoba je obazrivija, njeni mišiči postaju napeti, a čula izoštrena, pa osoba u celini postaje spremnija da se suoči sa potencijalnim izvorom opasnosti. Na taj način, organizam prirodnim putem formira odbranu protiv opasnosti koja postoji u spoljašnjem okruženju i koja direktno preti da ugrozi fizički identitet osobe. Tako stvari stoje u realnom, spoljašnjem svetu.

Sa druge strane postoji unutrašnji svet. Svet u kome nečije misli i osećanja mogu postati realna opasnost gotovo na isti način kao što bi divlja životinja ili prirodna nepogoda bila opasnost u spoljašnjem svetu. Problem je što u unutrašnjem svetu, svetu koji je sazdan od misli, emocija, ideja, jednom rečju, psihičkom svetu, nije moguće jednostavno se skloniti od izvora opasnosti, i biti siguran da će proći još jako puno vremena do ponovnog susreta sa njim. Nije moguće ni upotrebiti prirodne fiziološke mehanizme, poput opreznosti, pojačane koncentracije ili mišićne spremnosti kako bi se suočili sa ovom neobičnom opasnošću. Međutim, koliko god o njoj govorili kao o „neobičnoj“ ili „drugačijoj“, ova opasnost je univerzalana pojava. Kako to?








Od rođenja, tokom detinjstva, adolescencije i daljeg razvoja, svaka osoba stvara o sebi određenu sliku. Nju čini sve ono što znamo o sebi, sve čega se sećamo, ili što smo o sebi saznali iz reakcija drugih ljudi, svi oni događaji koji govore o našim osobinama, sistemima vrednosti, svaka uspomena na nešto što je dovelo do promene u nama ili što je jednostavno predstavljalo isečak neke naše svakodnevnice - jednom rečju, slika koju imamo o sebi je jedna jedinstvena celina svih doživljaja i iskustava koje smo imali od rođenja do danas. Ona je ujedno i ono što stvara osećaj jedinstva naše ličnosti, kontinuiteta života i svest  o sebi. Nije ni čudo onda što jedna takva struktura zauzima toliko važnu poziciju u psihi čoveka. Ona predstavlja osnovu našeg svakodnevnog funkcionisanja, filter kroz koji se prelamaju emocije, ali i informacije koje dobijamo iz spoljašnjeg sveta. Ukoliko se jedna ovakva struktura u određenom smislu doživi kao ugrožena, onda nastaje problem.

Hajde da vidimo, čime to ona može biti ugrožena?

Svako novo osećanje, misao, želja ili impuls koje se javi u nama kao reakcija na spoljašnji događaj, ili jednostavno kao posledica razvoja, sazrevanja ili odrastanja može se ugraditi u našu sliku o sebi i na taj način postati sastavni deo naše svesne ličnosti. Međutim, ukoliko to novo osećanje ili nova misao istovremeno ugrožava neki deo već postojeće strukture, nemoguće je da egzistira u sklopu nje. Tada, ukoliko se ne uloži veći napor da se ta struktura barem u izvesnoj meri izmeni kako bi bilo moguće prihvatiti novu činjenicu kao sastvani deo svoje ličnosti i time proširiti svoju sliku u sebi do tada nepoznate aspekte, novo osećanje ili misao jednostavno bivaju odstranjeni iz svesnog dela ličnosti. Oni naravno, nastavljaju da postoje, čim su se jednom pojavili u unurašnjem svetu, ali u izvesnom smislu izolovani od slike i svesti o sebi koju bi inače morali da naruše ili izmene. Baš kao i u fizičkom svetu, gde pretnja od narušavanja fizičkog integriteta predstavlja osnovu straha, ovde pretnja od narušavanja psihičkog osećanja jedinstvenosti i kontinuiranosti postaje osnova za aktiviranje tog prirodnog mehanizma odbrane.


Nesvesni deo ličnosti

Sadržaji (misli, osećanja, želje...) koji su ostali neprihvaćeni od strane svesnog dela ličnosti i neintegrisani u sliku o sebi postepeno grade izvesnu strukturu koja postoji u svakoj ličnosti. Ona predstvalja nesvesni deo ličnosti, koji prema ovom, psihoanalitičkom shvatanju,  iako van domašaja svesnog promišljanja i prihvatanja njenih uticaja, u velikoj meri deluje na ponašanje, izbore, postupke, pa i na svesno razmišljanje. Frojd je smatrao da svi psihički problemi savremenog čoveka proizilaze iz njegovog nesvesnog dela ličnosti, koji je sačinjen prvenstveno od neprihvaćenih ličnih seklsualnih težnji, želja i impulsa. Savremeni psihoanalitičari, kroz višegodišnji rad sa ljudima stižu mnogo dalje od nega. Oni u svom iskustvu terapeutskog rada nalaze na brojne, često veoma zanimljive sadržaje koji su iz različitih razloga bili neprihvaćeni od strane osobe i samim tim sklonjeni „sa strane“ svesnog razmišljanja i svesti o sebi.

Jedno od osnovnih dostignuća psihoanalize je svakako i saznanje da mehanizmi odbrane, koji podrazumevaju sve one procese koje svesni deo ličnosti (najčešće Ego) koristi kako bi odstranio neprijatne sadržaje, predstavljaju prirodno dat put rasterećenja psihe čoveka, koji po pravilu nije patološki niti nepoželjan. Kao što priprema organizma u fizičkom svetu ima za cilj odbranu od opanosti iz okruženja, tako ovi mehanizmi služe odbrani integriteta ličnosti i učuvanju psihičke ravnoteže.

Setimo se, recimo, kako ljudi često na gubitak bliske osobe reaguju neprihvatanjem i nevericom („to nije moguće“, „ne, to se nije desilo“). U prvom trenutku, u fazi šoka, ova odbrana koja se naziva poricanje može imati vrlo korisnu funkciju. Ona štiti ličnost od naglog preplavljivanja emocijama, sprečava raspad sistema i omogućava izvesno distanciranje od situacije koje stvara prostor da se informacija obradi i prihvati racionalno, kako bi nakon toga počela emocionalna obrada koja je znatno teža, dugotrajnija i zahteva više slobodnih kapaciteta osobe. Međutim, ukoliko se faza neverice i neprihvatanja produži, ukoliko osoba i nakon izvesnog perioda ne prihvata da nekoga njoj bliskog više nema, ukoliko poricanje kao mehanizam odbrane i daje deluje, polako njegov efekat više nije zaštita integriteta ličnosti, već sve veće udaljavanje od sveta realnosti, što dalje vodi teškoćama, pa i potpunpoj nemogućnosti snalaženja u svakodnevnom životu što prouzrokuje osećanja velike patnje, nesigurnosti, straha i brige.


Šta je zajedničko za sve psihološke mehanizme odbrane?

Postoji priličan broj mehanizama koji  ljudi koriste. Neke, naravno, koriste češće i više, neke ređe i manje. Takođe, svaki čovek ima svoje “favorite” mehanizme koje koristi najčešće.  Pod uticajem ovih uhodanih mehanizama, postepeno se formiraju izvesne obrasci mišljenja i osećanja koji se automatski uključuju i ponavljaju u svakoj situaciji koja kod osobe izaziva neprijatnost, ili koja se doživljava kao potencijalno opasna po održanje slike i svesti o sebi.


U tim situacijama osnovne funkcije mehanizama odbrane su:

  1. Da što je moguće više smanje anksioznost, osećanja zabrinutosti, straha, neprijatnosti
  2. Da zaštite ličnost od naglog preplavljivanja emocijama i neprijatnim sadržajima
  3. Da omoguće i podrže zadržavanje neprijatnih sadržaja van svesti


Psihološki mehanizmi odbrane u ovom smislu su korisni za osobu dokle god:

  1. Sprečavaju osećanje neprijatnosti i preplavljivanje negativnim osećanjima
  2. Omogućavaju ekonomično funkcionisanje osobe (pa tako, kada iskoristivši deo svoje energije ona potisne određene sadržaje, i dalje ostaje odgovarajuća količina snage za funkcionisanje u svakodnevnom životu i eventualno, kasniju proradu potisnutog  materijala).

       Pored ovog, zajedničko za sve mehanizme odbrane je i da, pored toga što su korisni za čoveka, u određenim situacijama mogu predstavljati ne samo smetnju, već i nešto što deluje unazađujući čovekovu mogućnost adaptacije na okruženje. Preterano korišćenje psihoških mehanizama odbrane, naročito kada su u pitanju uhodani obrasci koji se stalno ponavljaju vode dosledno istim oblicima ponašanja i emocionalnog reagovanja, stvaraju postepeno stereotipnost u načinima suočavanja sa različitom situacijama i rigidnost u načinu na koji osoba promišlja i prihvata svet oko sebe.









       

       Na primer, osoba koja je tokom svog života navikla da na svaku stresnu situaciju reaguje tako što intelektualno prorađuje, razmišlja i povezuje činjenice nezavisno od emocija, uvek pronalazeći neko “više pravilo”, univerzalnu uzročno-posledičnu zakonitost, koja bi objasnila trenutno stanje stvari, dosledno zamenjujući svoja osećanja logičkim objašnjenjima u skladu sa time prestaje da obraća pažnju i na tuđe emocije podovodeći ih pod iste kategorije. Na taj način ona postiže sigurnost jer njene neprijatne emocije neće biti otkrivene ni njoj samoj u pravom obliku, bez intelektualne obrade, ali to ujedno proizvodi i nemogućnost sagledavanja tuđih emocija, sticanje uvida i razumevanje tuđih postupaka i ponašanja u celini. Na taj način rigidno selekcionisanje sopstvenih sadržaja vodi istom takvom rigidnom sagledavanju drugih osoba. Ono što ne prihvatamo kod sebe negirajući njegovo postojanje, sigurno nećemo biti u stanju ni da uočimo kod nekog drugog. U tom smislu, psihološki mehanizmi odbrane na određen način sužavaju mogućnosti osobe ograničavajući njene kapacitete da na različite načine sagledava svet oko sebe i prilagođava mu se na različite načine.












Strane 2-3


Koji sve psihološki mehanizmi odbrane postoje?


Ponekad izgleda da je lista načina na koji se ljudi suočavaju sa svojim teškoćama velika koliko i vrste problema sa kojima se sreću. Svako daje neki svoj lični pečat obrascima koji se formiraju, i ponekad izgleda kao nedostižan cilj shvatiti šta sve zapravo stoji iza nečijih osećanja i postupaka. Ipak, godine iskustva u radi sa ljudima, omogućile su terapeutima stvaranje različitih klasifikacija  psiholoških mehanizama odbrane. Ovde smo dali jednu od njih, koja je napravljena na osnovu njihove “Zrelosti”. Naime, ni jedan mehanizam odbrane ne može se razviti pre nego što se razvije određena psihološka struktura koja će ga podržati. Pored toga, neki mehanizmi koji su korisni u detinjstvu ili adolesceniji mogu imati loše posledice ako se koriste u odraslom dobu. Na osnovu tih kriterijuma stvorena je klasifikacija na osnovu koje je barem približno moguće proceniti psihološku zrelost ličnosti, pri čemu su mehanizmi odbrane podeljeni u četiri nivoa:









1. Nivo psiholoških mehanizama odbrane

Mehanizmi na ovom nivou, gotovo uvek kada deluju, vode shvatanju sveta koje je u tolikoj meri različito od realnosti da se naziva patološkim. Ove tri vrste obrane delujući zajedno omogućavaju potpuno iskrivljeno sagledavanje sveta i sebe ujedno eliminišući potrebu osobe da se suoči sa realnošću. Patološka upotreba ovih mehanizama i drugim ljudima deluje  nenormalno, i obično karakterišu osobu koja ih koristi kao “ludu”. U pitanju su odbrane karakteristične za psihozu. Međutim, one se mogu javiti i u snovima normalnih ljudi, kao i kod dece kao zdravi mehanizmi koji imaju svoju svrhu u smanjivanju osećanja neprijatnosti i omogućavanju daljeg razvoja. Ti mehanizmi su:

 

2. nivo psiholoških mehanizama odbrane

Ovi mehanizmi su često prisutni kod odraslih ljudi, ali su još uobičajeniji u periodu adolescencije. Njihova osnovna funkcija je da smanje anksioznost koja je uzrokovana neprijatnostima sa kojima se osobe suočavaju u realnosti koju oni deživljavaju kao neprihvatljivu. Ljudi koji preterano koriste ove mehanizme odbrane obično se u društvu doživljavaju kao detinjasti, nezreli, socijalno nesnalažljivi ili nesposobni da se usoče sa realnošću. Ovi, takozvani “nezreli” psihološki mehanizmi odbrane često vode neuspešnom prevldavanju kriznih situacija do kojih nužno dolazi tokom života. Ljudi koji preteruju u oslanjanju na njih skloni su da na velike životne promene reaguju bespomoćnošću, depresijom, ponekad i razvijajući prave poremećaje ličnosti. U adolescenciji je oslanjanje na njih i njihova primena u suočavanju sa teškoćama odrastanja normalno.

U ove mehanizme spadaju:


3. nivo mehanizama odbrane

Ovi mehanizmi se jednim imenom nazivaju Neurotični, i najčešći su kod odraslih ljudi. Ovakve vrste psiholoških odbrana obično pružaju kratkotrajnu pomoć u prevladavanju težih situacija. Međutim, one isto tako mogu izazvati dugotrajnije negativne posledice u vezama sa drugim ljudima, radu i načinu nakoji se život posmatra i uživa se u njemu, kada se koriste kao jedino sredstvo suočavanja sa životnim promenama.

Ovi mehanizmi odbrane su:

4. Nivo mehanizama odbrane

Ovi mehanizmi odbrane se obično uočavaju kod odraslih i emotivno zrelih osoba. U pitanju su psihološke odbrane koje se posmatraju najzrelijim, iako mnogi od njih imaju svoje osnove na manje zrelim nivoima. U pitanju su tokom godina prilagođeni načini suočavanja sa teškoćama u životu, radu i odnosima sa drugim ljudima. Korišćenja ovih mehanizama odbrane povećava zadovoljstvo osobe koja ih koristi kao i njeno osećanje kompetentnosti i određene vrste gospodarenja samim sobom. Ove odbrane omogućavaju osobi da integrišu različite suprotna osećanja ili misli. Ovakve osobe su obično od drugih ljudi doživljene kao veoma samosvesne i sposobne. Ovi mehanizmi uključuju:



Zašto mehanizmi odbrane nisu uvek korisni?

Psihološki mehanizmi odbrane imaju svoju svrhu, prirodnu funkciju u životu čoveka. Oni se postepeno razvijaju od primitivnijih ka sve složenijima kako bi mogli da odgovore na zahteve sve složenijeg, pre svega unutrašnjeg, psihičkog života čoveka koji se postepeno razvija od deteta do zrele osobe. Normalno je da odbrane koje su nekada zaista služile svrsi sa vremenom postanu zastarele. Tada je potrebno ulagati mnogo više energije u njihovo održavanje, ili se jednostavno može preći na zrelije mehanizme koji omogućavaju obradu veće količine iskustava, racionalniju potrošnju psihičke enrgije i uspešnije snalaženje u realnosti. Dosledno nastavljanje upotrebe nekih od primitivnih mehanizama odbrane nakon određenog, za tu vrsu odbrana pogodnog stadijuma razvoja može imati različite posledice. Oni pre svega postaju automatizovani, aktiviraju se u svakoj situaciji nezavisno od realnih mogućnosti osobe da se svesno suoči sa situacijom. Osoba koja koristi primitivne mehanizme odbrane neće uspeti da integriše svoja iskustva stvarajući na taj način celovitu sliku sebe, prihvatajući sebe i razumevajući svoje postupke. U izvesnom smislu neki sadržaji ostajaće sve više zatrpani novim iskustvima, neprorađeni i nepripremljeni da budu prihvaćeni u sliku koju čovek ima o sebi. Zanemarujući na taj način svoja iskustva, osećanja ili motive osoba može vremenom prilagoditi celokupno svoje funkcionisanje održavanju trenutnog stanja. Na taj način postaje gotovo nemoguće napredovati, razvijati se i formirati svoje osećanje identiteta na jednoj realnoj i zdravoj osnovi.

Pretpostavimo, recimo da osoba koja se odavno može posmatrati kao odrasla, koja je odavno izašla iz razvojnih perioda puberteta ili adolescencije svaki put kada naiđe na situaciju koja u njoj izaziva uznemirenost, reaguje povlačenjem u sebe i maštanjem, zamišljanjem pozitivnih ishoda situacija i sanjarenjem o sebi kao o junaku dana. Ova osoba svakako da neće ni osećati potrebu da se razdrma i izvuče iz svojih fantazija, jer van njih predstoji suočavanje sa stvarima kojima nije dorasla tokom svog života provedenog u sanjarenju i maštanjima. Fantazije, toliko normalne i razvojno očekivane u ranijim periodima razvoja kod odrsle osobe predstavljaju veliku prepreku u suočavanju sa realnošću. Trenutno osećanje zadovoljstva i rasterećenja koje nastaje prilikom fantanziranja ne može koristiti daljem razvoju osobe niti je stvarno motivisati u odraslom dobu da preduzme određene, jasne korake u postizanju svog cilja.


Zašto je onda gotovo nemoguće bez njih?

Mehanizmi odbrane mogu ometati naš razvoj, mogu i voditi rigidnom i stereotipnom mišljenju, mogu otežavati suočavanje sa realnošću. Međutim, mehnizmi odbrane su istovremeno i  neophodni uslov i obavezni pratioc razvoja. Niko se ne bi mogao snaći u moru informacija koje jedno tek rođeno dete mora da obradi. Niko se ne bi snašao u velikim emotivnim krizama kroz koje mora proći na putu odrastanja da ne postoji izvesna struktura zaslužna za selekciju svega onoga što bi inače dolazilo do naše svesti. Mehanizmi odbrane su ti koji omogućavaju da određeni sadržaji ostanu “u pozadini” dok se osoba ne suoči sa onime sa čime može u tom trenutku, da bi se u nekom kasnijem stadijumu razvoja vratila i usmerila svoje kapacitete na proradu onoga što nije bilo završeno.

Svi mehanizmi vode  rasterećenju od napetosti i drugih neprijatnih osećanja, omogućavaju osećanje kontinuiteta koje je nužno da bi smo sebe prihvatili kao ličnost koja postupa u skladu sa određeni pravilima i da bi smo svet prihvatili kao nešto što se može razumeti i predvideti.










Strana4


Kako mehanizmi prestaju da deluju?

Jednom rečju: napred-nazad. Razvoj kod osobe kreće se napred sve do tačke kada stara iskustva, neadekvatni mehanizmi odbrane ili drugi neprorađeni psihološki sadržaji ne počnu da koče i onemogućuju dalji napredak.

Zašto je to tako?

U psihoanalizi važi jedno pravilo: dokle god postoji nešto što je zapostavljeno u razvoju, nemoguće je ići napred. Nedovršene stvari u prošlosti uvek postaju prepreka u sadašnjosti. Ono što nije prorađeno i rešeno, predstavljaće kamen spoticanja, sve dok se osoba ponovo ne vrati na to, i razrešivši ga omogući sebi dalji razvoj od tačke na kojoj je stala.

U trenucima kada dolazi do otkrivanja nekih sadržaja kojih osoba nije bila svesna barem neko vreme, pored emocija koje do tada nisu postojale kao takve ili kao vezane za tu uspomenu javlja se i svest o osećanjima straha, anksioznosti ili zabrinutosti. Kao njima prateće, javlja se i osećanje bespomoćnosti. Celo ovo stanje jednim imenom može se nazvati regresija.


UU psihoanalizi važi jedno pravilo: dokle god postoji nešto što je zapostavljeno u rarazvoju, nemoguće je ići napred. Nedovršene stvari u prošlosti uvek postaju prprepreka u sadašnjosti. Ono što nije prorađeno i rešeno, predstavljaće kamen spspoticanja, sve dok se osoba ponovo ne vrati na to, i razrešivši ga omogući sebi dadalji razvoj od tačke na kojoj je stala.



Regresija postoji u svakom razvoju. Kada nismo sigurni kuda i kako napred, kada smo zabrinuti zbog različitih mogućnosi izlaza iz trenutne situacije, kada smo nesigurni u svoje sposobnosti, a ipak svesni da treba nastaviti i proširiti svoja znanja o sebi i umeća snalaženja u spoljnom svetu, javlja se potreba da se vratimo na raniju tačku razvoja, u period kada je formirano sve ono što sada ne deluje više toliko sigurno i korisno.

Osnovna funkcija regresije u razvoju pojedinca je da omogući ponovno prorađivanje i preispitivanje nekih već utvrđenih obrazaca, sistema reakcija koje se već donekle automatski ponavljaju u situacijama sa kojima se pojedinac susreće u svom svakodnevnom životu.

Jedno od bitnih pitanja je i kako dolazi do situacije u kojoj se osobi sa već izrađenim mehanizmima i procesima odbrane ponovo pruža prilika da ih preispita i izmeni na bolje? Do toga obično dolazi gotovo spontano, tokom samog razvoja individue. Postoje određeni periodi života koji se nazivaju životnim krizama, poput puberteta, krize srednjih godina i drugih u kojima nastupaju velike promene u životima ljudi. One ih na neki način navode da ponovo usmere pažnju na neka pitanja koja su do skoro bila posmatrana kao potpuno rešena i dovršena. One ih usmeravaju i opominju na sve one stvari koje su uzimane “zdravo za gotovo”, a koje zapravo nose mnogo  “podrazumevajućeg”, ili suviše neosvešćenog i neprihvaćenog u potpunosti.

Na taj način prirodni put stvari postaje da viši i složeniji mehanizmi odbrane zamenjuju one primitivnije koji više nisu dorasli svrsi, koji ne uspevaju da na kreativan ili konstruktivan način zadovolje potrebe osobe istovremeno je oslobađajući negativnih emocija i napetosti.

Životne krize nas navode  da ponovo usmerimo pažnju na neka pitanja koja su do skoro bila posmatrana kao potpuno rešena i dovršena



Regresija kao mehanizam odbrane

Regresija se može posmatrati i kao vrsta mehanizma odbrane koji se često koristi kada ljudi osećaju da su pod stresom ili u opasnosti. Možete li da se setite neke situacije u kojoj ste samo želili da  vas neko zagrli,da se isplačete i prepustite nekom drugom da završi sve vaše poslove? Osećanje umora i prezasićenosti često prethodi ovom javljanju bespomoćnosti i potrebi da zauzmete pasivniju poziciju. Mehanizam regresije javlja se često u kriznim životnim periodima, kada doalzi do prelaska iz jedne životne faze u drugu. Tako deca koja krenu u osnovnu školu mogu ponovo početi da mokre u krevet, ili mladi nakod prekida jedne emocionalne veze mogu poželeti da pokušaju ponovo vezu sa prethodnim partnerom. Regresija je na neki način vraćanje na poznatu, sigurniju poziciju. To je pozicija koja je u razvoju prevaziđena, ali kada se osoba oseća ugroženo, ona će ponovo skliznuti u nju. Kao i svi drugi mehanizmi odbrane, i regresija ima svoju funkciju.






Vraćanjem u stanje koje podrazumeva osećanje sigurnosti stvaraju se uslovi za ponovno uspostavljanje ravnoteže, prikupljanje snaga i   prevazilaženje problema pred kojima je osoba posustala. Regresija kao mehanizma odbrane često je karakteristična za starije osobe, koje, delom iz straha od usamljenosti ili bolesti, a delom uzrokovano opštom zasićenošću i umorom od životnih iskustava počinju da se osećaju još bespomoćnijim nego što jesu. Iako često nailaze na nerazumevanje mlađih osoba, činjenica jeste da se oni zaista osećaju sve nemoćnijim. Njihovo fizičko zdravlje pri tome može biti sasvim očuvano, ali često neprekidno prisutna strepnja, nesigurnost i gubitak životne volje kod njih stvaraju potrebu da budu zaštićeniji ne samo od postojećih već i od potencijalnih opasnosti koje sagledavaju kao mnogo verovatnije nego kada su bili mlađi.

       U literaturi se mogu naći brojni primeri regresije korišćene kao mehanizam odbrane, koji vrlo često u velikoj meri opterećuje živote pojedinaca.

Recimo, žena koja odbija da vozi kola, iako ih je nekada vozila bez problema, pri čemu  je zbog toga mnogo teže organizovati život porodice u celini. Njen muž preuzima deo njenih obaveza, a kada ona lično mora da obavi nešto, on mora da ide sa njom.  Rezultat njenog odbijanja je da je njen muž vodi svuda gde ona želi da ide. Ovde je praktično prisutno vraćanje u period nesamostalnosti i odbijanje da se preuzme rizik za bilo kakve eventualne probeleme koji mogu nastati.

       Drugi primer bi bio student koji i dalje pažljivo vodi računa da ponese svog medu sa sobom gde god da ide (i ne želi da spava bez njega). Iako nešto neobičniji primer, on takođe predstavlja odraz istog procesa regresije, čija je osnovna svrha smanjenje osećanja uznemirenosti i napetosti. Problem odvajanja od realnih neživih objekata mnogo je češći kod male dece, i tada ukoliko je umeren predstavlja normalan korak u razvoju.





I na kraju svega...

Šta raditi sa mehanizmima odbrane? Korisni su, ali i smetaju. Vode razvoju, ali ga i koče. Treba ih imati, ali i sistematski ih rasturati...

Da, sve ovo donekle i jesu preporuke psihologa. Činjenica jeste da psihološki mehanizmi odbrane imaju svoju funkciju u razvoju osobe, da je bez njih nemoguće zamisliti jedno zdravo i normalno odrastanje i da je njihova uloga neprocenjiva u svakoj kriznoj situaciji sa kojom se čovek susretne tokom svog života.

Ipak, treba prepoznati trenutak u kome oni počinju da upravljaju životom vodeći stalno istim obrascima reagovanja i ponašanja. Fleksibilnost i prilagodljivost reagovanja jedan je od kriterijuma uspešnog psihičkog funkcionisanja čoveka. Ako mehanizmi odbrane to onemogućuju, onda je i njihova funkcija izmenjena. Uočavanjem kod sebe izvesnih dosledno istih obrazaca ponašanja već je preduzet prvi korak u njegovom prevazilaženju. Ukoliko možete da zapazite da neke različite situacije kod vas stvaraju uvek ista osećanja, ukoliko možete da prepoznate svoja osećanja i imenujete ih, to znači da je već značajan deo procesa kod vas završen.

Na žalost, rad na sopstvenim mehanizmima odbrane gotovo je nemoguć bez nečije pomoći. Zapravo, mehanizmi odbbrane i postoje zato da nešto ne bi ste otkrili. Pokušaji njihovog otkrivanja i prorađivanja može delovati kao igranje „žmurki“, i to je ono što ih jednim delom čini toliko stabilnim u našim životima.

Psihoanalitičari najveći deo svog rada sa klijetima usmeravaju upravo na otklanjanje psiholoških odbrana formiranih i učvršćenih tokom detinjstva i kasnijeg razvoja. Njihov osnovni cilj u tome je širenje znanja o sebi, učenje osobe da prihvata sebe i svoja osećanja, na taj način omogućujući osobi veću slobodu u donošenju odluka i veću svest o tome kuda one vode.



Autor Teksta

Bojana Đurić



......


Primamo nove članove u grupe:


-O.L.I. Metod-Grupa-trening životnih veština za odrasle-rad na razvoju ličnosti

Petkom od 19,30-21h

- Problemi u braku i roditeljstvu

Centar za razvoj ličnosti”

011-2179-917, 063- 157-5082